Преварантски осмех

Posted: 18. фебруара 2012. in Колумне

Отварам новине. Умрло троје људи ту и ту, стотину погинуло негде далеко, манијак одсекао шапе кучету…
Излазим из стана. Прилази ми мало и прљаво дете молећи ме за неки динар. А ја преврћем по џеповима гледајући како да му нешто дам а и да мени остане. Не знам како је вама али мене као да запљускује неко лудо сивило. Али добро шта је ту је. Мора да се живи.
Улазим у банку. Стајем на шљаштећи улаз са налепљеним фотографијама насмејаних породица којима су службеници исте те банке улепшали живот. На жалост ја не улазим да ми улепшају живот већ да платим неко старо дуговање, јер авај банка, пардон салон за улепшавање живота, терети моју цењену личност за неплаћање коришћења банковног рачуна. Који узгред нисам ни користио.
Прилазим првом службенику и покушавам да му објасним мој проблем. Он клима главом правећи се да ме разуме, а разумем и ја њега. Како би било лепо да ни ја, а ни он нисмо у овој џунгли. Али ипак јесмо. За сво време имао је неки глуп осмех на свом лицу. Немојте да мислите да сам неки намћор који не воли осмех али ово је било заиста извештачено, па чак и за мој огуглали мозак. У пола његовог објашњења како ја ипак то морам да платим, јер они од нечега морају да финансирају своју хуманитарну мисију, пардон одржавање свог банкарског система, прекидам га и питам: „Можете ли да скинете преварантски осмех са свог лица“. Погледавши ме оштро али и даље насмејано, као у поверењу ми рече: „Морам да се смејем јер у супротном добијам отказ“.
Излазим потиштен из банке. А мислио сам да као сваки прави Србин имам потенцијал да будем барем директор банке. Међутим не знам да се смејем као идиот. Или можда не желим.
Дан се наставља. Послат сам да извештавам са једног угледног скупа где будуће представнике за штампу подучавају занату. Негде око стотину младих људи слуша префињеног Американца који их саветује како да лажу наше „пучанство“ и да им испирају мозак. Преносим вам само једну реченицу: „Шта год да радите, чините то са осмехом, али само једно пазите, да вам никако не извуку истину.“
Питаћете се шта ја то булазним. Могао сам да пишем како је напољу време лепо, како су људи насмејани, како је све перфектно и да нема разлога за бригу. Али би онда лагао себе, а и вас. Када будете почели да смејете као идиот и да лажете све око себе о лепоти овога времена а знате да није тако, помислите на моје речи. И запамтите речи Џорџа Орвела: „Могу те натерати да кажеш било шта – било шта – али не могу те натерати да у то верујеш. У душу не могу да уђу.“ И покушајте да будете људи колико год то данас било тешко.

Колумна је објављена у мају 2010.

Online живљење

Posted: 18. фебруара 2012. in Колумне

-Јеси ли online?- упита ме пријатељ пре неки дан преко СМС поруке. За неупућене читаоце то значи да ли сам тренутно на интернет мрежи. Одговорих му: -Како да не, бићу оnline само за тебе шета на Тргу за пола сата.- После овога одговора он поче да се вади како не може да до Трга (Републике), како је уморан, итд. У преводу „мрзи“ га да дође. На крају се нађосмо на томе да ја дођем до њега.
Незаинтересован поглед ме је затекао на његовим вратима. –Ајде улази побеће ми она Азејберџанка са чета, раскомоти се сад ћу ја-. После два сата опсежне анализе тренутне геополитичке ситуације у земљи са мајком мога друга (а о чему би Срби расправљали) одлучих да кренем. Помало стидљиво провирих кроз његова врата и добацих да идем, а он само кратко рече: -Видимо се-.
Слагаћу вас ако не кажем да сам се наљутио, и то дебело. Али касније кроз помно размишљање схватих да он није крив. Није крив ни Интернет, нити ћу икада рећи да он зло, како појединци тврде. Па ко је онда крив?
Вил Хобс, чувени писац је о интернет добу рекао следеће: „Интернет подсећа на време златне грознице. На њему највише зарађују људи који копачима продају посуде за испирање злата.“
Живимо у времену у коме можемо да под маском слободе изражавања све и свашта протурамо на новој вавилонској кули, интернет мрежи. Можемо да привидно упознајемо неке нове пределе, људе, културе, пишемо песме, приче, расправљамо, живимо, једемо, волимо, дружимо се, а и умремо на Интернету. Да ли је то рај за слабиће и болеснике!?
Кроз седам дана јавио ми се онај горе поменути пријатељ саопштивши ми вест да је у „вези“ преко „Фејсбука“ са оном Азејберџанком. Умало не падох са столице. Каже да је то љубав на први поглед, тачније на први клик. Једина штета је у томе што је вероватно никада неће упознати.
Знам да ће се већини читалаца или дићи коса на глави после наведеног примера, или ће рећи да је ово најобичнија измишљотина. О, како би волео да је ово друго. Али није.
Од тога тренутка из неког личног бунта све слабије сам оn line. Верујте ми на реч како је свет диван, иако нисам испред монитора у мрачној соби. Много лепше мирише дивље цвеће у загађеном граду, него најлепше фотографије лала из Холандије. Исто тако осетиш неко олакшање када се бориш за неку идеју са живим људима, а не на неким испразним интернет форумима и сајтовима. Много је лепше када имаш да неког ухватиш за руку и да осетиш да је читав свет твој, а не да лажеш самога себе како си најлепши, најпаметнији и најшармантнији на свету, али само на интернету.
За те осећаје вреди живети, борити се… Или ће нас прогутати ово лудо интернет време. И треба урезати следеће речи у свој мозак: Сваки минут проведен ван интернета је најмање хиљаду најлепших доживљаја и осећаја.

Колумна је објављена у јулу 2010.

Живот у „лудом“ времену

Posted: 18. фебруара 2012. in Колумне

„Живимо у лудом времену“, прозбори трудница пре неки дан у трамвају, слушајући сиктање надобудног пубертетлије, који јој је, по сада већ нормалном току помињао пола фамилије, у знате већ каквом контексту. Грчећи се у гужви људи већ видно изнервираних палим снегом, она је говорила ову реченицу на коју се нико није обазирао. Сви су имали вероватно важнијих брига и страхова тог снежног јутра. Нико јој није устао сматрајући вероватно да су баш они заслужнији да уживају у тренуцима одмора. Кроз неколико станица она је изашла. Беспомоћни поглед који сам видео на њеном лицу, натерао ме је да помислим где ми то живимо?!
Просветитељи овог новог света говоре да је време новац и да не постоји већа вредност од акумулације материјалног богатства. Исто тако за те шушкаве папирчиће нуде нам много тога и то по принципу све је на продају. Ако не можете да волите живог човека волећете пса, мачку, свој банковни рачун, скуп аутомобил. У случају да немате довољно новца да купите све ово понудиће вам знатно јефтиније видове забаве као што су турбо-фолк музика, разне ријалити емисије и сличне глупости.
Када све саберемо и одузмемо на крају ћемо добити оног пубертетлију са почетка ових редова. Оног који на захтев труднице да јој уступи место у јавном превозу одговара псовкама, несвестан да га је исто тако његова мајка носила. И куда даље?
Медији нас сваки дан засипају вестима о малолетничкој деликвенцији, договореним тучама, заплењеном оружју, које по свом арсеналу не заостаје нимало за оружјем из америчких акционих филмова. Ко је крив? Вероватно сви помало. И држава и родитељи и све институције.
Шта учинити? Сигурно треба мало зауставити темпо. Угасити телевизор и укључити мозак. Прочитати неки добар класик уместо буљити по десет сати дневно на „Фејсбуку“. Заменити виртуелне пријатеље са живим људима и отићи на кафу и пријатно попричати. Научити да је можда време новац али да се новцем не може купити леп тренутак. Имати времена за све. Исто тако схватити да љубав не можемо купити већ само заслужити и очувати.
После тога вероватно ћемо схватити да овај свет није само за нас и за испуњење наших жеља и прохтева већ да је можда створен и за неке друге људе. Које ћемо волети и поштовати. И можда тада оној трудници уместо псовке пола трамваја понуди своје место. Можда…

Колумна је објављена у марту 2010.

Смисао је живот

Posted: 24. децембра 2010. in Колумне

Пролазећи Београдом пре неки дан испред једног вртића, видео сам паркиран аутомобил који је препречио пролазак деци, која су покушавала да изађу из вртића. Овом непрописано паркираном аутомобилу прилази пар момака и лепи налепницу на којој пише: „Извините господине, али ви сте сељачина!“ Свака част, али бојим се када би свакој сељачини на аутомобилу, реверу, стану или тераси налепили ову налепницу за тај папир би било потребно посећи бар три четвртине нашег шумског блага. Недостатак кућне културе и образовања чине нашу свакодневницу. Већ двадесет година нас мас-медији засипају душекорисним стиховима: „Кока-кола, марлборо, сузуки, дискотека, гитара и бузуки“ или „родићу ти сина краља кокаина“. Какав човек може израсти из ових стихова и још се питам да ли ће то бити човек или монструм?!

Пре неки дан „навијачи“ су у центру Београда, убили франуског навијача Татона, и изазвали опште згражавање сваког нормалног човека ове земље. Питаћете се зашто сам назив навијачи ставио под наводницима? То је зато што у задње време свако ко хоће и може злоупотребљава овај назив за своје циљеве и задатке, и зато што су несрећници који су убили оног јадног Француза, најмање навијачи. У целом нормалном свету зна се шта су навијачи а шта хулигани, и зато је за мене светогрђе убице француског навијача, називати навијачима. Зашто светогрђе, зато што сам готово сигуран да сваки мој пријатељ који је навијач, то не би урадио. Исто тако сигуран сам да би сваки нормалан човек који жели да се обрачуна са неким, том човеку пришао сам, а не би био сценарио са петорицом, десеторицом или двадесеторицом на једног, како је то било тог дана у Београду.

Наставак овог проблема је у томе што свака идеолошка или пак политичка групација људи жели да се обрачуна са неким, стављајући све људе у исти кош. Забранити некоме да има своју идеолошку свест је искрено тотална глупост.

Док се ми бавимо оваквим проблемима, око нас људи умиру од глади, хладноће или од болести. Сваки нови дан за велики број људи које познајемо почиње размишљањем само о томе шта ће сутра јести, или како ће деци дати џепарац. Засути смо толиким егзистенцијалним проблемима, да губимо све оно људско у себи, оно што нас дели од животиња. Ако наставимо овако још мало ћемо постати по најцрњим прогнозама сива безлична маса која ништа не памти и која ништа не види. Како то променити? Првенствено би требало помоћи сваком човеку у невољи која га тишти и пружити му љубав. А када некоме пружимо основне услове за живот и љубав, мање ће бити криминала, насиља и лудила у којем се сада налазимо. То је можда утопија, али какви би ми били људи, да не верујемо у утопије. Дакле, моје мишљење о решењу проблема је следеће: потребни су нам љубав и разумевање и ништа више. А остало долази само после овога.

(Колумна објављена у новембру 2009.)

Родољубље

Posted: 22. децембра 2010. in Колумне

Живимо на малом и драгоценом простору небеске капе коју називамо Србија. Некада смо поносни на своју земљу, некада смо љути што смо баш на овом простору небеске капе. Изломљени смо разним деструкцијама, нападима, нашим лудостима али смо ипак и даље на овом драгоценом парчету земље. Но ипак поставља нам се питање шта значи волети своју земљу. Да ли то представља неко идолопокличко љубљење одређене територије, мржња према другима или пак љубав према нашој браћи?
Нажалост последњих неколико година у Србији се одомаћила својеврсна идолатрија у односу према исквареном национализму правдајући све то хришћанством. Научени смо од псеудонационалиста уствари прерушених лажова и лопова шта је то национализам и хришћанство. Помислили смо да је потребно мрзети све што није у нашем дискурсу, а хришћанству придодати елементе паганштине претварући га у неки заостали музејски експонат. У том случају све што не познајемо прогласили смо за јеретичко и нама непријатељско. На другој страни почели су да се јављају гласови представника тзв. „друге Србије“ који на сав глас заступају одрицање од целокупнe традиције и национализма. Поштен човек је бачен у заплећак и не зна на коју страну да се окрене гледајући и са једне и са друге стране исте бандите.
A шта уопште значи волети своју земљу? По мени то је онај неописиви осећај када видите децу која се безбрижно играју, старије који живе задовољно, младе који су заљубљени у свој живот. Засигурно је и то када осетите оно одушевљење када погледате Ђавољу варош, панонску равницу, прелепе планинске висове, дорћолске улице, Жичу, Студеницу… То је исто као и захвалност што ходите истом земљом којом су ишли Свети Сава, Никола Тесла, владика Николај, Михаило Пупин, Иво Андрић и безброј других. Љубав је и када осетите нешто неописиво радосно када наши спортисти узимају прва места на светским такмичењима. То је љубав према својој отаџбини. Љубав је и када браните своје а не отимате туђе.
Лудост је када мислимо да смо део неког изабраног народа, предодређеног да пати и страда, заборавивши лекцију јеврејског народа. Исто тако је лудост да се насиљем може постићи нешто што ће користити изградњи нашег народа. Још је већа глупост мишљење да се поделама нешто постиже.
Једини начин да покажемо љубав према својој земљи је да је волимо, да је чувамо и да је усмеримо ка лепшој будућности у заједништву. Ако ово не можемо да испинимо запитајмо се колико волимо своју земљу.
А када ово схватимо време је и да нешто учинимо. Можда ће бити довољно да помогнемо некој старици да пређе улицу, дамо милостињу просјаку или пак да бацимо смеће у корпу. А времена имамо напретек, зар не?

(Колумна објављена у септембру 2009.)

Шта би са нама?

Posted: 22. децембра 2010. in Колумне

У најдубљем очају живимо. Изгубили смо све oно што је свето. Питам се да ли смо престали бити људи? Не напросто то није никакво реторичко питање већ просто, круцијално, људско па колики год ми били нељуди? Где се изгубила она доброта коју смо некада имали.

У пролазу ћете срести људе који се муче са својим проблемима и страховима. Хоће ли сутра бити посла, хоће ли бити хлеба, хоће ли моје дете гладовати и тако у недоглед. И јурећи да избегнемо своје страхове нисмо свесни да газимо по другим људима не питајући се да ли и они можда јуре да би зарадили за ту кришку хлеба. На крају напросто ни тај хлеб није толико битан. Битна је љубав, из које ће изаћи тај хлеб. А ту љубав, колико год она била утопијска, не поседујемо.

Не треба нешто посебно демонстрирати овај феномен. Напротив, он је толико видљив на сваком кораку нашега живота. Лепота се некако изгубила, а само нас ружноћа окружује. Све што је око нас, оно што би требало да нас мотивише је нестало. Изгледа да пожртвованост и љубав постоје само на филмским платнима али нажалост и са платна се скидају.

Политика не служи више да би била у интересу народа већ да би уназадила те људе. Најилустративнији пример за то је једна прича који гласи овако: „Човек седи на улици и плаче. Приђе Исус и пита га шта му је. -Слеп сам од рођења.- Исус га дотакне и човек прогледа. Видео то српски политичар, па приђе Христу и каже: -Помози и мени, хоћу да постанем поштен!- Исус само седе и заплаче.“

На улицама сваки дан протести, неслагања, бунтови, параде… Сви су угрожени, а нико не гледа на малога човека који не зна ни како да се понаша, ни где се он уопште налази. Као да смо ушли у зачарани круг Кафкиног „Процеса“, оптужени за оно што не схватамо у потпуности.

И тако дан за даном, док се пуне редови црне хронике, ми табамо и таворимо не знајући ни ко смо ни шта смо. Хоће ли доћи крај томе? Не знам? Има ли решења? Не знам? Сигурно има неко паметнији који све види и који све зна. И ваљда ће доћи крај овој осуди која нам није јасна, иако живимо у њеном кругу.

(Колумна објављена у јуну 2009)

Слагалица живота

Posted: 21. децембра 2010. in Колумне

Често пролазимо поред различитих људи ни не примећујући их. Тако је вероватно било и са оним младићем који је пре неки дан хтео да скочи са „Газеле“. Нико није могао схватити на основу његовог изгледа, да ће нам он баш данас загорчавати живот, покушавајући да нас натера да ми схватимо његов. Схватили смо га у потпуности и зато смо му довикивали да скачи са моста, да не смета, итд. Схватио је и он вероватно да је живот вреднији од показивања свог јада још јаднијим људима без мозга и љубави. И сви су га приметили, али не покушавши погледати свој лик у огледалу јер би у њему видели баш тог јадника. Такав је живот… Али колико би ви дали да можете да сачувате свој живот и колико вам он значи. Хајде да покушамо да то заједно решимо.
Искуство говори да се жеља за животом највише пројављује у опасности. Истина зар не? Али та истина важи само кад је наш живот у питању или живот наших ближњих. Колико је тешко стићи до својих „неближњих“ или просто речено нама далеких. Нобеловац Жозе Сарамангу је рекао: „Трошимо милијарде долара да бисмо отишли у свемир, у часу када милиони људи умиру у Африци. Лакше је стићи на Месец, него до свог ближњег.“ И даље чврсто верујем да човек најбоље схвати свој живот тек кад му је угрожен и за ову тврдњу ћу вам изнети примере.
Замислите човека који цео живот глуми самоубицу и покушава да се убије. Али то никад не уради. Одједном је затворен у једној просторији и добија задатак да унакази своје тело да би преживео. Он има могућност избора да само остане где се налази и доврши оно што је за време свога живота започео. Шта мислите да је урадио?
Друга сцена живота, слагалице дугих тренутака нашег лаганог бивствовања, тече овако. Вечити криминалац који је готово цео свој живот провео иза решетака треба да се ослободи вечно ланаца уништавањем својих руку. Можда већ нагађате шта је урадио.
И на крају малог дела велике животне слагалице инспекторка која је изгубила свој живот, бринући о другим животима, треба да потврди примат свог, тако што ће се одрећи свога тела (сцене из филма „Saw“). Одговор ових људских драма је био очекиван и потврдан. Сви они се боре за своје животе, готово не размишљајући на последице.
Колико је људи нестало због наше небриге и хоће ли наш живот бити један од тих, морамо да се запитамо. Можемо ли даље овако? Мора ли нам се десити нешто слично овоме да бисмо схватили свој живот? Постоји много лакших начина као што су залазак сунца, мала дечица или љубав у свим својим облицима.
Тек тада ћемо схватити колико је наш живот велики и колико зависи од нас. До следећег сусрета у пролазу желим вам срећан живот у његовој замршеној слагалици.

(Колумна објављена у априлу 2009.)

Живот, шта то беше?

Posted: 19. децембра 2010. in Колумне

Можда вам овај наслов звучи провокативно али верујте да није. Како ви замишљате свој живот? Ставите прст на чело и размислите. Ако не можете да дате одговор ја вам препоручујем помоћ за то. Како и где? Одговор се налази у једном америчком филму. Ако нећете да ми верујете на реч онда погледајте филм „Листа последњих жеља“ (Тhe bucket list).
Типична холивудска прича о двоје стараца (један наравно богат а други сиромашан) који добијају канцер и преостаје им шест месеци живота. Довољно, зар не?! Није, постоји и листа последњих жеља који они треба да ураде. И шта они чине? Полазе на обилазак света тражећи нове људе и сазнајући нове ствари. Поента је следећа-онај богаташ са почетка филма као и онај сиромах схватају да богатство није циљ нашега живота већ постоји нешто велико и веће изнад нас самих. Да ли би ви могли да закључите то? Можете ли да схватити да постоји нешто што је данас веће од новца, од пролазних ствари, од свега онога што нас дели од оних великих циљева и љубави.
Сада прелазим на поенту. Молим вас да прочитате следећи одељак: „Драги Едварде, снебивао сам се последњих дана око тога да ли би требало да напишем ово. На крају сам схватио да ћу зажалити ако то не урадим, зато, ево га. Знам да нисмо били најбоље расположени када смо се последњи пут видели. Нисам хтео да буде тако. Верујем да сам одговоран и жао ми је. Али, искрен да будем, да имам прилику, то бих направио поново. Вирџиниа каже да сам отишао као странац, а вратио се као муж. То дугујем теби. Не могу да ти вратим за све што си учинио за мене. Уместо да покушам замолићу те да ми урадиш нешто. Нађи радост у свом животу. Једном си рекао да ниси свако. То је истина, сигурно ниси свако, али свако и јесте свако. Мој пастир увек каже да су наши животи потоци који утичу у исту реку према сваком рају који лежи иза водопада. Нађи радост у свом животу.“
Ако је нашем јунаку један смртник пружио шест месеци дивног живота замислите колико ми можемо да пружимо једни другима. Да ли ми шта дугујемо другима и како да им кажемо хвала? Можемо ли ми да испунимо своје жеље. Само пазите можда немате оних шест месеци да остварите списак последњих жеља. Ја ћу вам своје жеље рећи други пут, обећавам.

Бачени животи

Posted: 18. децембра 2010. in Колумне

Пре писања овога чланка запитао сам се: зашто ово уопште писати и зар ће моје реченице погодити некога и побудити га на добро? Веровали или не, ја ћу написати чланак о баченим и уништеним животима и да будем мало јаснији, написаћу чланак о људима који су одбачени и несхваћени, о људима коју су своју измишљену срећу нашли у измишљеном свету, у којем им нико неће приговарати како су обучени, какву „мјузу“ слушају или како се понашају. А, тај свет је дрога.

Родитељи ће на ово рећи: „Ја сам био запослен, имао сам доста обавеза, нисам могао  да контролишем своје дете, препуштам  га лекарима, и за то ћу платити.“ И томе нема краја. А ја их питам, где су били кад је њихово дете упало у такву ситуацију и зар је све остало важније од човека на овоме свету? Достојевски је записао: „Лепота ће спасити свет“, а ја иако нисам компентентан да исправљам Достојевског, његов вапај ћу допунити следећим цитатом: „Пажња ће спасити свет“.

Поставља нам се питање зашто су сви најбољи и сви најталентованији отишли, а одговор гласи: овај свет није био довољно нежан према таквим рајским душама. Сведоци смо одласка једне такве рајске душе, Соње Савић. Уста свих нас су нам била пуна хвале за њен рад, а да  се нико у ствари и није заинтересовао зашто је она отишла, шта је њу натерало да бољи и правичнији свет нађе у дроги и сконча у њему. Нама је важно да је она била велика, да је пала, отишла и да је сад  више нема. А отишла је управо због тога  што смо ми толико мали, што не знамо да ценимо њену мученичку смрт и што не знамо да је за свако наше постојање на свету потребно много више  пажње, труда  и љубави. И опет на крају отишла је Соња, али у целој овој  причи трагично је то  што ми имамо још Соња, што ми имамо још Кристијани Ф., што ми имамо још  „деце са станице Zoo“. И, ко зна, можда смо и ми сви у ствари та „деца са станице Zoo“, само још увек не знамо и не мислимо на то.

Искрено говорећи и шта ће на крају бити. Ништа, то је најједноставније  рећи и не огрешити душу. И тако до краја нашега века, који ће се опет преточити у живот наших потомака и њихових потомака. Зар не звуче предивно речи једне песме Џона Ленона: „Љубав је живот, живот је љубав“. Пред сами крај, ја бих  вас  замолио, ако сретнете негде Соњу Савић или Кристијану Ф. немојте побећи од њих, јер можда оне баш вас у том тренутку траже. „Шта вам значи та  заштита човекове  средине? Па то почиње с тим што људи уче да се опходе један према другоме. Најпре би то требало да научимо у овој школи. Да се човек занима за оног другог. Да не покушава свако да покаже што већу језичину и да буде што јачи од другог(…)“   (Кристијана Ф. – Ми деца са станице Zoo)

 

Ове године је из штампе изашла моја књига „Жртва своје љубави“ о генералу Љуби Бабићу. Вашој пажњи препоручујем њен предговор.

„Историја света је само биографија великих људи.“ (Томас Карлајл)

Целокупна српска историја састоји се из сталне борбе у ратовима и у миру. У ратовима смо се борили да нашу прелепу земљу сачувамо, док смо се у миру борили да је обновимо и изградимо. У таквом животу једне земље сасвим је логично да се стекну противници. Ми смо их у нашој историји имали напретек, почевши од османлијских освајања па до дана данашњег. Ипак вероватно смо јединствени по томе што су припадници других народа постајали наши велики пријатељи и своје животе полагали за нас.

Вероватно су вам позната имена чувеног Арчибалда Рајса, леди Пеџет, Ребеке Вест и још много других. За јунака ове књиге аустријског официра Алберхта Шиндлера-српског хероја Љубу Бабић, мало људи је чуло. Немојте се збунити што сам имена двојице људи ставио за јунаке ове књиге, јер су они у ствари једна личност. Како, питаћете ћете се? Какве везе имају Aустро-угарски официр и српски херој? Имају, јер су она иста личност. Парадоксално, зар не?

Први пут, чувши причу коју ћу вам испричати на наредним страницама, осећај логике се у мени побунио. Веровао сам да је то нека бајка, нека романсирана прича о трагичној, готово суицидној љубави једног човека према туђој земљи. Исто тако осећај горчине ме је запљуснуо, иста та земља коју је из свег срца волео, тако му је ружно и покварено узвратила на дату љубав. Данас углавном када прочитамо или чујемо за неко херојско дело одмах помислимо да је то измишљено или малчице дотерано. И мени се то дешава и зато сам чувши ову причу проверио све сачуване документе и записе о овом хероју. Тек тада сам поверовао да на овоме свету постоје људи који из љубави према некоме или нечему, могу учинити највећа херојска дела. Ризиковати све, напустити лагодност, одрећи се свог порекла и напорно изградити нови живот на праху и пепелу, веома је ретко. Међутим, зачуђујуће је до којих граница може ићи људска подлост, глупост и лицемерје изображено у делу нашег народу.

Кроз ову кратку, али веома садржајну књигу упловићете у овај још неистражени и несхваћени свет љубави, поштења и честитости великог хероја Љубе Бабића. Прича ће нас одвести до моћне Аустро-угарске империје и до рођења младе породичне наде Алберхта Шиндлера. Пут ће нас даље одвести до Беча и војне царске академије у којој млада породична нада добија војно образовање, да би се животна прича протегла до Бања Луке, у којој млади Алберхт упознаје Јелену, будућу животну сапутницу. Осећање љубави према тој лепој Српкињи овог хероја тера да се одрекне свога порекла и своје породице и да постане Србин, Љуба Бабић. Човек који је школован да се бори за Аустро-угарско царство, сада се бори против својих колега у дугом и крвавом рату. Уместо похвала после рата за сав труд, добија презрење, пакост и лицемерје нове државе. Долази нови светски рат. Праведан и истинољубив за Србе, какав је био, а увиђајући могућност биолошког истребљења Срба, добровољно прихвата нову дужност очувања српског живља од пљачке, дивљања и насиља. Не опраштајући му грешку из Првог рата бивше колеге Немци му суде и осуђују га на смрт. Пуком случајношћу он ову казну избегава и долази међу „своје“ Србе у заробљеништво. Дволичност, сплетке и интриге га и овде чекају. Измучен, али и даље пун љубави према својој Србији дочекује крај рата и почиње да живи у емиграцији. Из искрене љубави и безгранично верујући људима који су га мрзели пада у клопку комунистичких тајних служби и бива заробљен.

Поново се налази на оптуженичкој клупи, али овога пута на територији државе, којој је за тридесет и две године најбољег живота дао све, а која му ништа није вратила. Оптужен је да је противник народних интереса, сарадник окупатора, тј. оних од којих је раније побегао. Суде му колико год то било парадоксално за љубав и дела која је према Србима учинио. Сваку сузу коју је са лица српских мајки скинуо, претварају у нож који је тим мајкама у срце забијен. Његову борбу против бандита и пљачкаша, претварају у борбу за непријатеља, а против хероја и јунака. Он је пародоксално оптужен за љубав, за честитост, за поштење и за сав свој труд. И осуђен на смрт.

Ни дан, данас не зна се где је гроб Љубе Бабића. О њему зна мали број људи и то углавном његових пријатеља и сарадника којих је све мање и мање. Знајући све то одлучио сам да Вам у овој малој књизи предочим велику причу о човеку који је наш народ волео скоро као свој, а кога су вође тога народа осудиле на смрт.