Остајте овде

Незнање, мржња, ускогрудост, неразумевање, сујета. Дефиниција средњег века? Нажалост не. То је слика XXI века. Оног века у којем је знање доступно свима и у коме је технологија доживела свој врхунац. Велики умови тврде да се свет креће цикличном линијом или у преводу што смо напреднији то се све више враћамо својим коренима. Којим коренима? То је већ велико питање. За неке је лоше схваћена историја једини показатељ како треба живити. Начин живота који је дубоко превазиђен поставља се као најбољи. За идеалне друштвене системе проглашавају се инквизиција и лов на вештице. Диктатура и неслободе се повезују са слободом. Заборавља се развој човечанства и људске мисли. Непрестано се захтева максимум са предзнањем да се ни минимум не може добити.
Све је то најуочљивије у Србије. Државом владају приучени властелини опште праксе. На историју се позивају они који је не знају и не схватају. О љубави и вери причају они који највише мрзе. О култури причају они за које су „Звезде Гранда“ највећи интелектуални домет. На патриотизам и родољубље се позивају највеће сецикесе, друмски разбојници, фукаре, лопови и малоумници. Није џабе Нушић пре осамдесет година написао: „Јој тешко нама ако дођу паметни на власт!“
Када се на овај коктел надомести сујета добија се смртоносна смеса. Непризнавање својих грешака непознаница су за већи део нашег народа. Када сте последњи пут чули: извините, опростите… Веома ретко, зар не? Најпаметнији смо на целом свету, најлепши, најстарији народ. А у исто време преко милион становника Србије је неписмено. Преко 50 % Срба у задњих пет година није прочитало ни једну књигу. И ми ћемо да причамо некоме о нечему? И оно мало паметног света је исмејано. То и није некакво чудо у земљи у којој се мисли да се од великог знања може полудети.
Али зато ми имамо хероје домовине. Сви ти спасиоци отаџбине невладини и владини, задригле страначке главешине и њихове омладине непрестано проповедају бољи живот. Зашто се рецимо сав новац који се баца на њихову пропаганду не уложи и помогну сиромашне породице, млади таленти. Одговор је јасан и недвосмислен. Не треба њима сита и паметна Србија. Они хоће понижену сатрапију која се ваља у својој прљавштини испраног мозга и савести.
Управо због тога паметни и интелигентни млади су заплећку. Џабе вам квалификације, знање, ако нисте нечији рођак или члан странке. А те исте фукаре са душевном забринутошћу питају где одоше млади? Не заборављају да цитарају Шантићеве стихове: „Остајте овде“. А одговор гласи да их можда сунце туђега неба неће грејати као ово овде, али им макар кретени неће висити над главом и моћи ће да живе као нормални људи. Што је у Србији постао екстремни спорт.
А у међувремену нас бомбардују аферама, демагогијом и великим речима. А све то да се „Власи не досете“ ко је крив за њихову несрећу и ко им је крвник. И тако у круг. А кад се Власи досете можда ће да буде касно за све.

Koлумна је објављена у јануару 2013.

Ми смо криви

Прошли су још једни избори. По оној народној сјахао Курта, а узјахао Мурта. Приче о обећаном рају, срећи, богаташима који једва чекају да нас оките новчаницама завршене су. Све се полако враћа у нормалу. Народни трибуни забринути за нашу судбину одмориће се од напорног рада за свенародни бољитак на скромним летовањима на Девичанским и осталим егзотичним острвима.
Народ к’о народ! Једни ће да бране своје идоле, други ће да их куде и тако у круг. Забринути аналитичари и остала багра и даље ће се водити по најбитнијој одредби најстаријег заната: ко да више. И ко нам је крив? Нико други него ми сами!
Дакле, да будем јасан на самоме почетку. Сматрам да смо ми најкривљи за своју несрећу. Исто тако кривим комунизам-социјализам-самоуправљање, или шта-већ, под којим смо били. Комунизам који у својим основама има веома привлачне елементе социјалног учења лако добија своје симпатизере. Стога тешко могу да кривим наивне и обесправљене који су приступили овом покрету. Историја је показала да су управо такви идеалисти први напуштали комунизам и постајали његови највећи непријатељи.
Основна грешка и најтежи грех комуниста је сејање лажне науке да смо сви ми исти и једнаки. Нисмо и никада нећемо бити!
Разликују се паметан и глуп, богат и сиромашан, добар или лош. Семе зла које је посејао комунизам пао је на добро тле. Кад смо већ сви једнаки зашто би се било ко трудио да постане успешнији, бољи, паметнији?! Добили смо друштво медиокритета које је неспремно за било какве промене.
Комунизам је пао пре двадесет година. Чак су и најтврдокорније комуњаре промениле дрес и постале заступници новог система. Међутим наш народ као да још увек није схватио да рај на земљи не постоји, да хлеб не пада са неба и да држава нема чаробни штапић којим ће све проблеме решити.
Често се питам због чега смо допустили да најгори буду изнад нас? Да нас прате, прогоне, одређују шта ћемо да једемо, шта ћемо да пишемо, како да живимо? Због чега смо дозволили да нас уче глупљи од нас?
Како је дошло до тога да нам о љубави говоре бедници препуни мржње и злобе? Због чега верујемо митовима, лажима и преварима?
Како нам се живот претворио у непрекидни круг досаде, незнања и глупости? И опет питам ко је за све то крив? Нико други него ми!
А да је могуће другачије живети показују нам примери из целога света. Рецепти који се тамо примењују дијаметрално су супротни од наших. Тамо су редови испред позоришта а не испред сплавова, у аутобусима се читају књиге а не прислушкују туђи разговори. На власт долазе они који знају да ураде посао, а не они који причају лепе бајке. Историја се код њих поштује каква год била и колико год им се не допадала. Исто тако раздвојено је жито од кукуља, мит од истине, лоше од доброг. Тамо паметни заповедају, а глупи слушају.
Али шта ће нам то све то? Нама је лепо и у нашем блату. У њему бар можемо да се каљамо и радимо шта нам је воља. Навикли смо ми на лоше, што би нам нешто добро то сад кварило. Јер лепо је рекао Његош: „Пучина (народ) је стока једна грдна“.

Колумна је објављена у јулу 2012.

Фашисти у нашем сокаку

Познајући страдалну историју српског народа у нашој земљи би пре требали да се појаве Марсовци него фашисти. Међутим као и готово све што се дешава у српском друштву и у овом случају важи све обрнуто од реалности. Дакле, нису се појавили Марсовци већ фашисти.
Претражујући интернет човек може набасати на разне сајтове и форуме са нацистичком тематиком. Свачега ту има, а најчешће најмање памети. Многи ће рећи то су само будале које своју глупост пројављују на интернету кријући се под лажним именима. Међутим све то пада у воду, када погледате рецимо списак свих београдских Јевреја, са адресама на којима живе. А испод тог списка следи расправа који ће методи бити употребљени да се ови људи елиминишу. У земљи Србији у којој су Јевреји током Другог светског рата готово истребљени јављају се нови фашисти који би да заврше посао који су започели њихови претходници. У истој земљи Србији кроз коју су крстарили камиони „душегубке“, у којој су оснивани стравични логори смрти у Нишу, Шапцу, на Старом Сајмишту, Бањици, Јајинцима…
Свашта ћете још видети на овим сајтовима. Изливе мржње према Ромима, са конкретним плановима како да се заустави њихово „напредовање“. Стравични су изливи среће и одушевљења када неколицина хулигана и насилника пребије неког несрећног Рома или запали неке њихове сиромашне страћаре.
Индоктринација на овим интернет страницама нажалост даје све веће и веће резултате. На уличним штандовима у слободној продаји налази се издање Хитлеровог болесног манифеста „Моја борба“ без икаквог критичког осврта на ставове изнете у овој књизи. Поред ове злогласне књиге продају се и памфлети против Јевреја са небулозним тврдањама, као и планови за етнички чисту Србију и сличне глупости.
Кукасти крстови и остали наци симболи потпуно легално се тетовирају у разним салонима. Фашисти слободно дивљају градом тражећи своје жртве. Често су то тешко оболеле жене и старци, као и мала деца ромског порекла. Ове операције врше групе „храбрих“ нацистичких ћелаваца којима је највеће јунаштво да пребију слабије од себе.
Највећи проблем бујања неонацизма у Србији је објашњење њиховог деловања. Најчешће се крију иза великих програма за спасење Србије и српског народа. Неретко користе скривене симболе да би сакрили своју праву делатност. Позивају се на српску херојску прошлост, великане, иако је чак и њима јасно да се приступањем фашистичком покрету негирају све ове вредности. Тренутна ситуација им одговара. Млади без икаквих вредности, познавања историје, а без икакве наде у бољу будућност, лаки су плен.
Друштво негира ову појаву стављајући је у други план. Са тим треба да се престане. Образовне инстуције би требале да младе упознају са стравичношћу нацистичке идеологије. Исто тако обиласком места стравичних места страдања невиних од фашиста послала би се најбоља порука. А са ћелавцима који са кукастим крстовима дивљају по граду треба се поступити по чувеном филмском цитату: „Хапши банду, народна милицијо!“

Колумна је објављена у мају 2012.

Нас 99 %

Пре седамдесет и пет година амерички генерал Смедли Батлер је рекао: „А на другој страни нас осталих 99 посто. Ова класа нема никаквих привегија осим да умре кад торијевци (владајући слој, прим. аут.) кажу. Сваки рат који смо икад имали почела је та класа. Они ударају у ратне бубњеве. А ми остали идемо тамо. Када одлазимо, знате шта се дешава… Обећавају вам Сунце, Месец, звезде и Земљу, било шта што може да их спаси. Затим почиње пљачка док сте ви ти који се боре. Овај последњи рат је створио шест хиљада милионера. Данас вам ти типови неће помоћи да платите рачун.“
Да је данас жив генерал Батлер не би имао потребе да промени ниједну реч из свог говора. Недавни протести широм света, а највише пред великим финансијским центрима подсетили су докле нас је довео дивљи капитализам и колики је јаз између богатих и сиромашних. Немоћни смо у закулисним играма великих и моћних. Новински ступци су сваког дана препуни трагичних прича о животима „понижених и увређених“. Живот великог броја данашње деце није ништа бољи од ликова из Дикенсонових романа. Са друге стране новина смеше нас се дроце које себе сматрају дивама и највећим звездама. Исте те хвале се да су у белом свету купиле за неколико десетина хиљада евра сандале, ташне, чизмице… Искрено да сам ја на власти све би им то одузео, као и окорелим лоповима који данас себе представљају као узорне бизнисмене. Знам да ће одмах скочити душебризници да ме подсете на комунистичка непочинства и на исто такво одузимање, али ту бих направио велику разлику. Комунисти су одузимали имовину честитих људи и великих добротвора. Оних људи који су оснивали задужбине, народне унивезитете, издржавали сирочад… Да ли сте чули да је било који тајкун или новопечени бизнисмен то урадио. Наравно да није. Важнија је рецимо јахта. Иста та јахта око које је један појединац направио толику фрку као да су целој Србији одузели хлеб из уста.
Да нас 99 посто не би замарали оваквим „глупостима и небитним стварима“ бацили су нам коску. На којој да будем прецизам нема уопште меса, па само можемо да вежбамо зубе. Коска најобичније буде: међуножје неке певајке, нови рат, разводи познатих, светла будућност, пребројавање масона, темплара и ватиканских слуга у нашим редовима…
И шта је друго нови филм холивудске глумице Анџелине Џоли него коска коју смо загризли. Толико су нам испрали мозак да смо кренули да осуђујемо филм који нисмо ни видели, који је да још буде горе цео свет прогласио за лош.
За то време оних 1 посто људи који нас контролишу вероватно умиру од смеха. Као што је свима забавно да дају мајмунима банане и да их гледају како се о њу отимају. Тако смо и ми мајмуни у њиховим рукама, који да не заборавимо не добијају банану него коску. У томе је разлика.
Живети у модерном свету није нимало лако. Потребно је бити веома мудар и знати разликовати порције које нам нуде. Поготово ако припадамо оном броју од 99 посто. И никада не треба бити мајмун који се отима о банану коју нам они нуде док се возају јахтама, једу кавијар и одређују нашу судбину.

Колумна је објављена у марту 2012.

Чланак о Љуби Бабићу у ревији “Историја”

У новом септембарском броју ревије “Историја” објављен је чланак аутора блога о генералу Љуби Бабићу на четири стране. Ревију “Историја” можете пронаћи на свим киосцима у Србији.

Теорија завере

Омиљена српска забава и најчешћи повод за разговоре јесте теорија завере. Ретко ћете избећи на било ком скупу или сусрету да вас не „просветле“ са неколико нових теорија о догађајима из ближе и даље прошлости. То је најоучљивије у профилу типичног српског читаоца књига. Док се жене најчешће задржавају на безвредним „љубићима“, мушкарци углавном купују књиге чија тематика се односи на тајне владаре света, ванземаљце и романе о историјским догађајима који су проткани мистеријама и заверама. У данашњем свету који је презасићен информацијама све је постало отворено (у модерном говору то би било транспарентно). Један клик копјутерског миша вас дели од већине догађаја и ствари на свету. Таквом отвореношћу изгубила се мистика откривања нових ствари и појава. Логично је да је почела да постоји велика потреба за скривеним појавама и значењима.
Узмимо за пример постојање ванземаљаца. Вековима је човек замишљао неко биће које не долази са наше планете, али није имао начина, као ни могућности да ту своју жељу изрази. Са процватом технологије, као и могућности да се мишљење изнесе у јавност, теорије о постојању ванземаљаца су просто експлодирале. Не прође ни један дан а да се не појави неко сведочење са свих меридијана о контакту људи и бића са других планета. Пошто овакве теорија не „пале“ код већине људи ти појединци су се сетили златног решења, а оно је да информације о ванземаљцима крију владе државе света. Примери за то су база Розвел и још стотине и стотине сличних објеката. Срби конкретно нису баш неке присталице теорије о ванземаљцима, али оне о тајним владарима света су код нас детаљно „обрађене“. Томе је посебно погодовала тешка економска ситуација, сиромаштво, ратови и безнађе. Најгласнији су заступници теорија о злим организацијима масона, темплара, илумината, утицају Ватикана. Нажалост све ове организације и њихово деловање је погрешно схваћено. И дан-данас ми верујемо да смо буквално највећа брига света, да нас пола планете мрзи и да једва чека наше уништење. Појединци верују да рецимо амерички председник ујутру ни не стигне да се умије од размишљања шта ће Србији да учини следеће. А не схватају да он вероватно и не зна где се та Србија налази, а камоли типичан Американац који не зна ни који је главни град његове државе. Свет данас има седам милијарди становника, а Србија седам милиона. Зар стварно неко мисли да је највећа брига некога тај мали промил светске популације. Светом се не управља више емоцијама већ чистом силом која се спроводи кроз економски интерес. У пракси то иде овако: одговара ми то или не, а не, волим га или мрзим. То је реалност.
Једини начин да се преживи у данашњем свету је схватање таквог система који је руку на срце дубоко неправедан у сваком погледу, али га ми не можемо изменити. Можемо променити себе и свој однос према другим људима и да се надамо да ћемо једног дана живети у неком бољем свету. А можемо и наставити да за сваку нашу грешку кривимо друге и стављамо то на рачун неких злих сила и тајних организација.

Колумна је објављена у јануару 2012.

Ера „хуманизма“

Замислите да у рукама држите нешто што је старо неколико милиона година. Запањујуће зар не? Ја сам имао ту част да постанем власник једног дела сталактита (пећински начин) чија старост се процењује на 40 милиона година. Ако узмемо да је просечан животни век око седамдесет година замислите само колико је људских драма потребно да би покрила историја једног сталактита.
Сталактит ме је навео на дубље размишљање. Колико смо ми људи заиста важни? Одмах да се оградим не мислим на духовну и метафизичку страну човековог постојања већ чисто на друштвену, историјску и политичку вредност једног људског бића. Замислите само колико људи дневно погине а да нам не буду важни чак ни њихови иницијали на страницама црне хронике. То ме одмах наводи и на другу мисао – шта мислите хоће ли икоме бити важно ако баш ми рецимо сутра напустимо овај театар апсурда – нашу планету земљу?
У ери хуманизма како се ова ера данас представља, изгледа да најмању вредност има човечији живот. Најежим се кад помислим да неки манијаци типа исламских фундаменталиста (не искључем ни остале) дигну у ваздух или поубијају десетине и десетине људи у име некаквих идеала. Да ли они размишљају о јединствености сваког људског бића које ће убити. Разумеју ли они да као и он, и његове жртве имају своје породице, пријатеље, љубави, изграђен живот. Изгледа да не.
Ера „хуманизма“ је на делу. Ових дана је нападнута једна земља. Либија, да не околишам. У име слободе и демократије једну земљу више од стотину дана нападају из свих оружја.
Какав год био либијски режим, а није сигурно толико црн каквим га представљају, зар се слобода доноси бомбама? Зар ће слободан избор израсти из крви погинуле деце, жена и недужних цивила? Постоји ли више савест на овој земљи?
Искрен да будем не видим разлику између средстава данашњих моћника и „лоших момака“. И једни и други остављају крвав траг иза себе. Ако има неко паметан нека ми пронађе разлику између невино пострадале девојчице Милице Ракић и деце коју је помахнитали манијак убио у Норвешкој. Вероватно ће многима скочити коса на глави од ове реченице, јер се забога приликом НАТО бомбардовања борило за „демократију“ а норвешки манијак се борио за болесне идеје. Али погледајте, зар средство није исто? Угашени дечији живот!
Коначно је време да се свима нама упале неке лампице. Да не мислимо да је наш живот највреднији на свету. Сви ми имамо своје мане и врлине. Сви гањамо трачак светлости и боље сутра. То ипак не значи да треба да газимо преко других људи и њихових начела. Сматрам да не постоји ниједна идеологија која може оправдати уништавање и угрожавање нечијег живота. Требамо бити свесни да смо ми само просте јединке које ће једног дана нестати са лица земље. Зар онда није боље да проживимо оно што нам је остало у миру, а не у сталним ратовима са онима који мисле другачије од нас. За ово размишљање ме је инспирисао сталктит. Вама препоручујем да исто тако пронађете неки предмет који ће вас подсећати да нисте вечни и да се живот можете уредити на много бољи начин.

Колумна је објављена у септембру 2011.

Револуција духа

У Србији већ одавно не цветају руже. Истрошена државна политика, празна обећања и свеокупно разочарење у систем, размишљање је просечног Србина. Политичка елита већ одавно одрођена од свог народа живи у облацима причајући бајке о бесплатним акцијама и сличним неподобштинама. Целокупна економија земље зависи од страних донација. Готово ништа се не производи, док радници покојних индустријских гиганата секу прсте, закивају ексере у шаке и умиру од глади.
То је тај 21. век у којем неће бити глади, болести и криминала. Представници Академије наука својеврсног герантолошког центра ћуте и не оглашавају се док људи умиру од глади. У парламенту седе исти такви сенилни старци са платама од којих се обичном човеку заврти у глави.
Пијане и дрогиране будале трче улицама са заставама Србије карикирано певајући четничке песме показујући свој „патриотизам“. Преко седамдесет посто Срба не зна како иде текст њихове химне, а већина и признаје да их то уопште не занима.
Светли примери славних предака одавно су заборављени. Што би нас занимало уопште ко је био тај војвода Мишић или Драгутин Гавриловић, када можемо знати како изгледа доњи веш неке примитивне естрадне „звезде“. Већина ће и прокоментарисати: „Будале, дале су живот за неке идеале. Кога то још занима данас?!“ И, у праву су, кога то још занима данас.
Они који су задужени да просвећују народ у највећем су мраку. Једна учитељица без трунке стида на питање ко је био компоновао српску химну одговара: „Ко ће га знати, неки Хрват“. У истој анкети поменута учитељица открива да је највиши врх Србије Триглав. Има и горих. Апсолвент права сматра да је композитор химне Србије Кемиш. Управо такви ће сутра нашу децу „просвећивати“. Стога није за чуђење што данашња деца у својим писменим радовима уместо интерпункције стављају смајлије, а највиши интелектуални домет им је просто-проширена реченица.
Такви ће сутра да владају нашом државом. Клинци који знају да више вреди украдени це-де плејер из комшијиног аутомобила него цела плата његових родитеља.
За то време са телевизије нам се смеше политичари обећавајући светлу будућност чим будемо испунили то и то, чим будемо ушли ту и ту. Међутим нема нама светле будућности док нам криминалци управљају државом а док се њихови противници грозничаво боре да дођу на исто то место како би још горе ствари чинили.
Потребна нам је нова револуција. Не, револуција крви, већ револуција духа. Да се зна као у оној народној ко траву коси, а ко воду носи. Да се зна ко је заслужан да буде нуклеус националног духа, а ко заслужује робију. Потребна нам је и културна ренесанса. Да упориште буде музеј и позориште, а не „Гранд“ и сплавови. У супротном појешће нас историјски мрак, а ми ћемо да живимо и даље у густој помрчини.

Колумна је објављена у јулу 2011.

Докле више?

Пре неколико дана донео сам одлуку која се вероватно неће допасти мојим пријатељима. У мом присуству неће бити више могуће непрестано кукање на живот, Србију, плату, ријатије и глупости појединаца.
Можда то делује превише егоистично али докле да живимо у непрестаном окриљу песимизма. Не ваља нам ништа. Смета нам све. Ако ми сами не можемо да пронађемо радост у животу, џаба нам све. Ма колико били познати, лепи, паметни…
Сви ми смо почели да своје нерешиве проблеме и фрустрације убацујемо својим пријатељима у главу, као отпад у канту за смеће. Мислимо да ће нам бити лакше ако искритикујемо некога или нешто, а не покушамо да решимо проблем. Овом приликом ћу навести неколико решења за разна кукања, са тврдњом да неће можда деловати на све.
Пошто је просечном Србину телевизор постао замена за ближу и даљу фамилију, основни извор информације за живот и главна забава, јасно је да главна тема већине конверзација постаје телевизија. С обзиром какви су људи у Србији постали у цивилизацијском, културном и етичком смислу, није се за чудити што окосницу програмских шема чини ријалити смеће и шунд музика. Да је народ културнији вероватно би уместо „Фарме“ ишла екранизација Чеховљевих дела, „Гранд“ би заменила извођења Глинкиних композиција, а уместо естрадних и политичких наклапања ишли би разговори са еминентним уметницима и занимљивим људима. Шта урадити? Уместо да се згражамо ријатија, а у ствари виркамо шта се тамо дешава, једноставно треба променити канал или још једноставније избрисати га.
Исто тако ко нас тера да читамо смеће. Нпр. која је певачица уградила нове силиконе и где, са ким се посвађала, а иде се и до таквих глупости па знамо и где је обављала нужду. Престанимо да читамо такво смеће. Зашто би једног нормалног човека занимале такве глупости?
Идемо даље. Зашто пуштамо да нас заглупљују најприземнијом могућом музиком. Зашто се допушта скрнављење сваког музичког укуса. Најбољи начин неслагања јесте изаћи из локала у којима се пушта такво смеће. На срећу још увек постоје места на којима се пушта другачија музика.
Стално кукамо како нам је лоше. Никада не размишљамо како је онима који живе лошије од нас. Онима којима је хлеб највећа посластица и који не могу да га приуште. Сетимо се и да у овом двадесет првом веку постоје они који умиру од глади, хладноће, болести… Па нисмо ваљда ми најгори и најсиромашнији на свету?!
Појединци стално кукају како ће напустити ову трулу државу и да ће отићи на Запад. Већина њих се касније кроз сету присећа своје државе и живота у њој, кукајући на тај трули Запад. Нека ми опросте али шта је их терало да оду тамо.
Таквих разговора има и превише за ову премалу колумну. Већина се ипак своди на оно безизлазно кукање или на принцип да комшији цркне крава. Због тога се трудим да колико могу избегнем такве разговоре. Надам се да ми моји прави пријатељи, неће то замерити. Овај живот може да буде предиван и без кукања. Исто тако имамо премало времена да би га трошили на глупости.

Колумна је објављена у јануару 2011.

Где ли је живот?

Фатализам. Чудесна реч коју сви ми употребљавамо, али и живимо у њеном окриљу. Исто тако вероватно ћемо се сви ми помало намрштити на њен помен. Али зар свако од нас није бар мало фаталиста. Слепо верујемо у нешто док нас рационалност не дотуче. Ево рецимо верујемо у неког човека, док нас он толико не превари, да то претварамо у другу фаталност-вечно неповерење. Исто као и све у животу. Поданици смо неког режима док не откријемо да не ваља, сменимо га, па опет исто.
Иако тај фатализам може бити лош, још горе је што се он губи. Када сте последњи пут видели или срели човека који верује у нешто свом својом душом. Све се крши, ломи. Никоме се не може веровати, јер ако верујеш онда знаш да можеш бити преварен. Не желимо да волимо, јер знамо да ако некога волимо, љубав можда неће бити враћена. Више се не уважавају људи по томе колико су „људи“, већ колико новчано вреде, колико нам могу помоћи у животу и колико су нам лојални. Нема више тога, да некоме нешто даш, зато што треба да даш, већ зато што ти то користи у том тренутку.
Чему све ово?! Сви познајемо данашњу реалност. А она је таква да не можеш да усправно дигнеш главу и да прођеш поносан. Нешто те увек тишти. Свима је потребна својеврсна анестезија. Некоме турбо-фолк, некоме „Фарма“, некоме аутомобил… А све ређе и ређе анестезија је топла људска реч. Постали смо шкрти чак и на речима. Некад се уплашимо да на дату реч не можемо узвратити истом мером. Бојимо се других људи. Не смемо да дамо никоме осмех. Мислимо да није пристојно другоме показивати своју срећу, а несрећу још више.
Све смо више и више јадни. Растрзани између сулудих потрошачких страсти, својега егоизма и гажења по другим људима. Заборавили смо да сањамо, да волимо, да живимо. Овако како данас живимо није живот. Не схватамо да осмех детета, чврст стисак руке, осећај да те неко воли вреди више него сво богатство овога света.
Престали смо да читамо. Мислимо да је прочитати неки петпарачки роман или трач магазин наш највећи интелектуални домет. Заборавили смо шта је то музика. Преварили су нас да је пар глупих стихова уз још горе ноте, музика која нас испуњава. Изгубили смо осећај за људе. Мислимо да је довољно за пријатељство истипкати пар слова на „Фејсбуку“ и причати о томе како је ружно време и ко је коме опсовао мајку на неком „ријалитију“.
Шта радити? Како се извући из овога? Вероватно се треба окренути лепшим стварима у животу. Веровати људима чак и кад нас преваре. Научити да опраштај постоји чак и у нашем времену. Ставити до знање блиским људима да nам је друго што постоје, а не кукати како нам недостају када оду из наших живота. Осмех би требао да буде на сваком кораку нашега живота.
Исто тако треба схватити да изговорена реч сама по себи ништа не значи, све док се не испуни у животу. То најбоље говоре стихови једног нашег евергрина: „Љубав је само реч и ништа више(…)рука у руци је већ нешто друго“. А онда ћемо бити прави фаталисти. Фаталисти у љубави.

Колумна је објављена у септембру 2010.